USA - BAY BAY! Idemo mi kući

April 18, 2013

Hvala Ameriko, a sad…Idemo kući!

Dvorane su prazne, mikrofoni rastavljeni, tehnika složena i već na putu za New York, nema više s nama Željka, Chacha, Goge, Mate, Šime, Bubbe, Jerrya… Vrijeme je da se krene.

Nakon vaganja prtljage, jer nema šale s dodatnim kilima (preskupa je to igra) krećemo na aerodrom. Po nas dolazi jedno jako zanimljivo vozilo u koje smo stali svih nas 10 i sva naša prtljaga…a se skupa ne izgleda veće od običnog kombija. Vidit ćemo kako doći do tog auta. To bi bilo rješenje za nas.

Kontrole i provjere na aerodromu prolazimo bez većih problema. A a aerodroma šaljem i izvještaj iz Chicaga. Klapa je vesela, lica su mirna i baš se vidi iščekivanje. Tiha patnja nam je svima doći kući. Dio klape koji su sad dobili nadimak „tabletaši“ … zabavljaju se igrajući virtualni fliper. A mi konzervativci… razgovaramo, razmišljamo… i mislimo se kako će to izgledati ubuduće…kad svako bude ima svoj tablet i slušalice s izolacijom od buke (jer eto…i to već neki od nas imaju)? Rasprava zapravo vodi u zaključak kako je današnja tehnika super, omogućava da se svaki dan vidimo i čujemo sa svojima, da razmjenjujemo fileove, šaljemo poruke… ali ujedno je i asocijalni okidač kod čovjeka. Mislim da će društvo morati nametnuti odgovore na ta pitanja, postavljanjem novih društvenih normi.

Ja sve nekako slutim da smo se rano počeli radovat povratku. Imamo par presjedanja, letovi su u gusto…i može biti svega. Nisam pesimist ali počinje loše. Let kasni 2 sata. Hladno je i ledena kiša koči avione u polasku, Svaki treba biti odleđen prije polijetanja i mi krećemo kasnije. Već tada nam je jasno da nećemo uhvatiti let za Zagreb (iz Londona) i doći doma oko 15:30. Pada mi mrak na oči. I dok tako odsutno gledam kroz prozor aviona…ima sam šta vidit. Grom udara u avion. Gase se svjetla, pale ona pomoćna, stuarti govore da svi budu mirni, da je sve ok… Nakon 3-4 minute javlja se kapetan, s  objavom da se to zaista i dogodilo, i da ima nekih sitnih kvarova, ali da nastavljamo let po planu.

Isti tren izlaze stuarti i nude dodatno piće, vidim da svi uzimaju kratka pića. Svi su šokirani. Nema druge nego pomolit se. I dok se crvamo po avionu, ne znamo ni sami spavat ili ne spavat eto nove trešnje. Sasvim solidna turbulencija i propadanje aviona. Treba li nam ova kušnja?

U Londonu pokušavamo povezati letove. Prebacuju nas na kasniji let za Zagreb i tada saznajem da ću u Splitskoj zračnoj luci biti tek oko 22 sata. K tome nam je još i propala karta ZG-ST, pa moramo kupiti novu. A iako je već smiješno moje pisanje oko spize, moram reć: propa mi je i ručak. A tako sam mu se radovao. Slijedi detoksikacija…a onda i korizma. Valja dovest organizam u red.

Sad treba provesti još 9 sati na aerodromu. Nismo spavali, nismo zapalili duvan već …o ho ho. Spontano smo se razišli po aerodromu…svako u svoj kraj. Da svako prigrize svoj jad. Našli smo se isto tako…nakon 3-4 ure, kad su se svi skulirali.

U ovom trenutku misli su pomiješane, neću sada niti rezimirati o USA turneji. Bilo nam je lipo: vidili smo lipi komad Amerike, njenu kulturu, različitost. Upoznali smo ljude domaćine, ali i mnoge naše ljude po prvi puta s klapskom pismom. Koncerti su nam bili uspješni i zadovoljni smo sami sa sobom. S nizom visokokvalitetnih i disponiranih izvedbi. Bacili smo ješku za druge klape koje će poći iza nas, otvorili sebi prostor i dobili mnoge pozive. Otvorili smo i svoja razmišljanja prema nečem novom a i našli jako zanimljivog producenta-partnera. Sve su to veliki plus. Zato ne dam da me ova činjenica. Što smo na aerodromu, besciljno i dugo, ojadi. Sutra moram na posao, nema se kad odmarat do subote. A onda, ako Bog da lipog vrimena… otić ću na motoru u svoj đir, mahnit poznatima rukom: „evala“, sist u kakvi kafić uz more, stavit cvike, noge ispružit na drugu stolicu, jednu kratku sa šlagom i zapalit. Ljudi moji kako je kod nas lipo živit.

Međutim naši problemi još traju. U Londonu saznajemo da su  nam propale karte na relaciji Zagreb-Split. Šta sad? Kako kupit karte za nas 10. Ljudi na šalteru nas uvjeravaju da nema večernjeg leta i da ćemo morat ostat spavat u ZG. Sva sreća pa da u klapi imamo dvojicu koja rade u Zračnoj luci Resnik. Zovu se poznati, traži se pomoć, od oba aerodroma, Croatia Airlinesa… Ipak ulazimo u zrakoplov prema Zagrebu bez znanja o tome oćemo li uhvatit let i kupit karte. Po dolasku u ZG trčimo prema kupnji karata, a drugi trče prema zračnoj kontroli – uspjeli smo. Iako nismo imali karte, i nismo bili rezervirani, čekali su nas. A čekala nas je i ekipa Nove TV. Dok smo davali intervju, kolege su prolazile body check s našom prtljagom. A u zrakoplovu je bio i gradonačelnik Kaštela, Joško Berket koji nes je eto i simbolično poveo put Kaštela, Robert Pauletić (koji jako voli našu klapu) kojem smo pjevali na vjenčanju jednom prilikom, obožavana Nives Ivanković… Nitko se u zrakoplovu nije ljutio jer je zbog nas zadržan pola sata. Došli smo u Kaštela, sletjeli…i onda…doček. Osoblje aerodroma napravilo nam je špalir. Ko bi se nada da ćemo to doživit!?

I za kraj…meni jedna draga pisma od Saše Antića

Složija san sendviče, nešto za cugu
busolu i vriću, krenija prema jugu.
Evo plana: 10 dana do Jadrana
trčećin korakon poput Conana za tri dana.

Kad dođen doma prvo leć pa odma vanka,
na rivu tamo di je banka, sa ekipon,
naručit kavu s mlikon, čašu vode i slušat nove zgode
Trač partija, doživljaji s partyja, šta san kupija,
koliko san platija kuna, nove teorije turizma i baluna
i digniteta dok me truju cigaretama.

Standardna slika, modna revija cvika,

uvik ista spika lokalnih umjetnika,
svi nešto gnoje, samo kroje i broje,

mislin se dobro je, evo mene među moje.

Evo me doma, bolje san odma,

nema nervoza, odmaran mozak.
Evo me doma, dobre volje san odma,

na materinoj spizi, šta skuva ću izist.

Masu poznatih lica, dva-tri nova vica,

babe dide dica, tate mame kolica;
pijen Pipi, osjećan se hipi,

u cvitu Mediterana poput bana,
koža mi upija bakreni sunčani sok,

sve je o-k, sidimo do sumraka, do zalaska sunca
nebo se crveni, gore vatre u meni,

sve cvate, pročistilo čakre,
energija žubori ka potok,

već kontan kad ću na otok.

A prika vadi hobić šta ga je složija za ponit,

stari neću te odbit idemo na đoging.
Miris mora i borova, izbacujen olova

šta se skupilo dok san se školova.
Odjednon, sve je prosto,

sto posto mogu shvatit onu staru

‘ma ko ovo more platit’.

Evo me doma, bolje san odma, nema nervoza, odmaran mozak
Evo me doma, dobre volje san odma, na materinoj spizi, šta skuva ću izist.

Pozdravljaju vas, konačno po domaćem:

Edi, Jozo, Ivan, Alen, Petar, Hrvoje, Andrija, Dino, Tonči i Vinko.

Chicago - to je to!

April 18, 2013

Šlag na kraju – Chicago

Krenuli smo na put do Chicaga. Čeka nas najduža tura putovanja do sada. Hladno je i snježno. Ali navikli smo se već. Sad smo već pametniji. Kod stajanja na benzinskim stanicama, a stanke su česte, jer kombi ima malen rezervoar (a veliku potrošnju), više nema otvaranja kombija na „volej“. Prvi se svi obučemo, šalove, kape…i onda tek otvaranje. Naučili smo se pameti. Ipak je na nama velika odgovornost, osobna, da svaki koncert budemo „fit“. Nema šlepanja na račun ostatka klape. Takav pristup bi nas brzo srozao.

Kod svakog stajanja i nalivanja goriva, vrijeme je i za kavu, sok, čips, sendvič… Kombi je upaljen non-stop. Ali tako vidim i s drugim autima. Ljudi dođu na benzinsku, odu negdje sist i jest ali najnormalnije ostave upaljen auto vanka, bez pretjeranog nadzora. To je to. Ovdi je ukrast auto šala mala. Ka u filmovima. Sidneš u prvo auto i voziš.

Toliko je hladno da se kotrlja po glavi ona scena iz filma Glup gluplji. Kada oni plavi, čupavi, pripametni pokuša da poliže, takne jezikom metalni stup. Isti tren se zalipi i onda…slijede vatrogasci. Nažalost nitko nije tija prihvatit tu okladu. Inače bi bilo lipih slika. Sličnih onima kad dođe baba izvuć repu. Pa zove didu, dida sina, sin ženu, žena dite, dite psa…

Mate (Chris) i Šime (Tony), naši novi glazbeni prijatelji su se sasvim udomaćili. Sad su dio naše karavane, pomažu nam poboljšati govorni engleski. Practice makes it perfect. A oni uče ono što svakoga stranca najviše zanima kad dođe u zemlju s drugim jezikom. Naučit beštimat. Neću sad dalje govorit šta su sve naučili i tko je naučija, ali te toliko da znate – naulili su već i sami kombinirat. Naši vokali su im teški  za izgovaranje pa su neke imenice – smiješne za čut. Već se s njima pomalo i zabavljamo po lokalima. Oni su iskusni igrači, dosta putuju po US-u, sviraju i znaju di su dobra mista. Chris je posebno uzbuđen zbog dolaska u Chicago. To je njegov rodni grad, blizu hotela je i njegova škola – glazbena. Tako ću se i ja za koji dan veselit kad ugledam svoj rodni grad.

U Chicago dolazimo kasno, kasno navečer. I odmah nam je sve jasno. Ovo je grad temperamentnih ljudi. Glasni portir Greg, pred vratim hotela nas dočekuje: my name is Showtime. And there is no time like show time!!! Šalje nas u restoran, talijansko tipa i tu odmah izbija problem. Mi veseli ulazimo u restoran i deremo se kaotično: Ciao ragazza, buona serra, siamo molto sitti, …kad ono.. fijasko. Restoran je zapravo grčki i konobarica se uvridila. Od tada kreće njena „naprđenost“ ali istovremeno i dobar smisao za humor. Sviđa mi se Chicago, ali i dalje… nismo našli dobru spizu. Nije nitko od nas pojeo svoje jelo do kraja. Moji su njoki bili gumeni i suhi, kumova (Dino) manistra s mesom je bila s kiselkastim okusom,… Loša preporuka mr. Show Time!!! Kad smo se vratili u hotel, smijali smo mu se, ali i on nama. Atmosfera je super.

A onda grom iz vedra neba. Ivica Dukan, glavni skaut Chicago Bullsa je saznao da smo u gradu i poslao karte za utakmicu. Svaka čast! Sritni smo ka mala dica. Koliko sam noći ne spava gledajući Bullse u vrime dok je tamo igra Toni Kukoč. A sad idem na utakmicu. Baš smo uzbuđeni i odlučili smo se obuć kao navijači. Majice, kape, one velike šake s ispruženim kažiprstom…idemo to napravit kako treba. Ostatak dana prije toga provodimo u mahnitom šopingu. Konačno smo se dočepali outleta izvan grada. Idemo spalit pare. Inače su cijene iste kao i kod nas, u gradu, ali ruku na srce meni je više problem nać vremena za kupovinu kod nas. Sad imam jedan dan vremena. Letimo iz dućana u Dućan. Naš je vodič danas Jasmina Bajgorić, također Blajka (Baćanka – otok Korčula). Izvrsna, vedra, na usluzi oko preporuke, popusta. Ma ne bi čovik izmislija bolju. Uz to, kao što već znate je naš vozač, babysiter Željko Sardelić, također Blatjanin. Sad ga već svi zovu Mr. Z. !!! Mr. Z. je kralj. Smiren, konkretan, točan, vridan, ma… ne bi ga čovik moga nafalit dovoljno. Čekamo ga na kavi, kad ovo lito dođe u nas.

Željko nas dovodi do hotela, po povratku iz šopinga, izveo je nevjerojatno manevre da bi preskočili gužvu koja je vladala na povratku, na ulazu u grad. Iz kombija izlećemo i trčimo u sobe, ostavit bagaje i trk u kombi. Idemo na utakmicu. Utakmice je za nas bila manje interesantna sportski, ipak ne igra Hajduk, KK Split, rukometaši (koju su taj dan izgubili od Danske)… Ali je SHOW. Spektakularan početak, laseri, rakete, američka himna, vojnici paradiraju po parketu, maskota kluba i plesačice. Sve se to super isprepleće i nadopunjava. Svaka pauza u igri, time-out, pauza za reklame na TV je osmišljena. Spiker kaže smijte se, i koga kamera uvati da se smije, i koga kamerman odabere, dobija je tretman u zubara. Ko ima na karti utakmice broj 1,2 ili 3 može dobiti još nešto. Virtualne trke tri autića, mogu vam donijeti galon vode, donkie dounat, tretman u pedikera…. A kako su Bullsi pobijedili i pritom dali više od 100 USD, dobili smo i bigmac. Eto doručka. Galon vode, velika krafna i big mac. Pravo američki. Još jednom hvala na vrhunskom provodu i pažnji Ivicu Dukanu.

Dan koncerta po običaju koristim za šetnju. Da sam što više budan, aktivan. A kako sam sve kupija, sve što mi treba idem malo razgledan grad, ima tu dosta toga za vidit. Skydeck – najveća zgrada u Americi s staklenim balkonom na vrhu – da ti se krv sledi, Meštrovićevi kipovi Indijanaca na Michigan aveniji, poslovni dio grada prepun Skytowersa, baš u punom smislu riješi i naravno samo jezero Michigan. To je moje vrijeme za slikavanje i opažanje. Grad je prekrasan, klima mi odgovara. Zrak je čist, svjež i baš mi je lipo. Chicago bi već moga prihvatit kao grad u kojem bi živija.  Grad je inače dobija ime po izvedenici od Indijanske riječi za divlji luk. A samo jezero je 2 puta veće od Jadranskog mora. Zaleđeno je. Baš sam se izgušta danas.

Koncert se održava u Chicago Harris theater, prekrasna moderna dvorana u sastavu inače velikog kompleksa koji sadrži i otvorene koncertne prostore, za preko 100 000 ljudi. Moderna arhitektura, i do sada najbolje opremljena dvorana. Utoliko ni tonske probe nisu bile problem. Sve radi iz prve, a naš producent Chach je čak izabrao mikrofone po karakteru glasova u klapi. Čovik se ova 4 koncerta nasluša nas, skužija naš zvuk i našao izvrsan način da ga dodatno oplemeni. To je to. Ovo ima sve preduvjete da bude super koncert.  A tako je i krenilo. Vatra i žar od samog starta. Izvrsno pivanje i odaziv publike. Nakon prve pjesme po običaju nas je najavio i predstavio publici netko od „naših“. Fra Šime iz Chicaga. Zapamtit ću njegov govor, baš je pogodija bit. Identitet. Identitet definiran glasom, kulturom, osobnošću svakog vokala. Ostatak koncerta smo spustili ručne kočnice i raspištoljili se. U mislima kuća dom, ali i ponos na sve što smo napravili. Usudio bi se reć da smo u seriji od 5 koncerata u ovako kratko vrijeme, s velikim turama putovanja, umora…dali izvrsnost na svakom od njih. To nam priznaje i producent koji i sam veli da nije očekivao takvu postojanost u ekspresiji, akordu, žaru izvedbe. Naši se interesi sada još više poklapaju i sve se ovo čini kao početak duge i uspješne suradnje. Zaista smo stupili u partnerski odnos. Najavili smo nove projekte. Snimanje pjesama u USA, novi mastering i aranžmani s vrhunskim glazbenicima s kojima Chach surađuje, te već najavljena turneja po zapadnoj obali USA – u jesen 2013. Sve je završilo na najbolji način. Obostrano profesionalan odnos, razumijevanje… sve 5!!! Imali smo izvrsne uvjete, super hotele u centru grada, osiguran prijevoz za naše privatne potrebe i veliku fleksibilnost. Cijela ova turneja u potpunosti je financirana od strane producenta, bez ikakvih sponzora ili potpore hrvatskih institucija. Odluka da se krene u ovakav projekt, bila je super hrabra, a njena realizacija izuzetno teška. Stvaramo brend hrvatske tradicionalne glazbe. Svaka čast Chach!

Nakon koncerta druženje s ljudima. Bilo je tu interesantnih priča. Od susreta s amerima, koji se ne mogu načudit s onim što su čuli. Chris, naš bubnjar, je doveo dosta svojih kolega na koncert. Njihove pohvale nam posebno znače. Ali ima tu puno interesantnih priča. Naši ljudi jedva čekaju s nama prozboriti. Željni su razgovora s ljudima koji imaju autentični naglasak i govor. Tako im barem ja vidim u očima. Najinteresantniji mi je  bio razgovor s Splićaninom Davorom Dorićem. 88 godina, ali jako vitalan. U Splitu je bio samo jednom otkako je otišao 1949 godine. I dalje govori jako dobro, sjeća se starog Splita, starih taverni, vinarije u luci, do u detalj mi je opisa splitsku Radunicu odakle je i poša u svit. Njemu je ovaj koncert bija posebno emotivan. Donijeli smo mu zvuk mladosti ali i pomogli da donese odluku. Reka mi je da će prodat kući i vratit se u Split.

Mirsad Bajgorić, Jasminin muž poziva nas na kućnu zabavu. Domaćinstvo bez konkurencije. Sidi kume, jedi, pij, guštaj. Domaća spiza, poznata nepcu, doma pečeni kruh, konačno onaj koji ima deblju koru. Zabava do kasnih sati. Drugi, manji dio klape, među kojem sam bio i ja odlučio je „zaružit“ idemo u bar i po preporuci Chrisa, pijemo Jamison shot. To je čašica irskog Whisky-a i pive. Razgovaramo se na engleski s cilim lokalom, ništa nije problem. Aklimatizirali smo se, iako ne i asimilirali. Za kraj…iz nostalgije… pozdravio sam se s Starbucksom i mrknija jedan hotdog ;-)

Ovo je bilo strašno iskustvo, kako za klapu tako i za svakog od nas osobno. A sad odmor…tjedan dana i onda na turneju po Hrvatskoj. Slijedi Rijeka, Zagreb, Makarske, Osijek, Koprivnica. Pratite nas i dalje, i dođite na koncerte. Obećavam vrhunski program i zabavu.

Pozdravljaju vas:

Ed, John, Jack, Al, Peter, Jervoye, Andrew i Dean , klavirist: Anthony i maestro Vincent

;-)

Blame Canada !!! - Toronto

April 18, 2013

22-23.01 Život na sjeveru – TORONTO

Krećemo prema Torontu. Putem dobivamo e-mailov-e, oduševljenih ljudi, s naših koncerata. Kako ostati imun na ovo:

Dear klapa,

We made it safely to Cleveland and back…and we are SO happy that we took the risk. The concert was phenomenal, and all of us enjoyed it immensely…

What a wonderful concert! I was in heaven…speaking of which, I really do hope that there is klapa music in heaven!!! What total bliss…

I missed you there, and I so hope that you are feeling okay by now!

Best Regards,

Melissa

Usput dobivamo i pohvale  za naš blog. Sviđa se ljudima način na koji opisujemo stvari oko sebe. Ali i na našoj Facebook stranici je živo i aktivno. Lako nama kad nam „mačke“ kolo vode. Moram po k’o zna koji put spomenuti Tatjanu Jelavić (alias Taja.St) i Silviju Adrić. Splićanka i Osječanka već dugo vode naše poslove na fejsbuku. Vjerni su pratitelji klape, a doživljavamo ih k’o svoje, kao članove udruge. Nema tog putovanja gdje se mi ne čujemo, dijelimo i osobne životne detalje. Ovim putem pozdravljamo naše administratorice a mi se već vidimo na koncertima klape koji uskoro slijede u Osijeku i Splitu.

Nastavljamo putovanje prema Kanadi. Zemlja je zaleđena, a na stankama za odmor vozača klapa baš i ne izlazi vanka. Dok smo u kombiju zvone mobiteli, radio postaje uzimaju naše izjave o koncertima. Ovo sve skupa izgleda kao vojna operacija. Tako u šali kaže Branko Pajić, naš diskograf i manager za velike projekte. On je naš pratitelj na putu ali i meta za sitno podbadanje, impicavanje, škerce. Ima super smisao za humor…tako da ne ostaje dužan.

Nakon par dana nailazimo na putu na veliku trgovinu…što nije toliko čudo koliko činjenica da ima normalnog kruva i salame… pa mila majko… ‘ajmo bar time prizvat miris i okus kuće. Jozo Delaš se najviše razveselio tome, njemu je jutros najteže pao pokušaj doručka na cesti u Mc Donaldsa. Jednostavno se nije moga okusit ničega. Inače u Hotelima baš i nije običaj imati doručak uz spavanje. A onaj uz doplatu je za nađe prilike nenormalno skup. 12-18 USD. A u Mac-a imate već za 2 dolara pojest kajganu smotanu u tortilji i juice. Dobra je stvar što u hotelima u svakoj sobi ima pegla i stol za peglanje. Možda to ima i kod nas ali dosad nismo vidjeli. Ovdje je to na neki način spas… iako naši pokušaji peglanja izgledaju kao tv spot za pjesmu „I wan’t to break free“ – grupe Queen. Smiješno. Preveliki smo mi šovinisti da bi to prošlo bez međusobnog ismijavanja… šale na račun žene, papučarstva. Ali …i tu neugodnu treba podnit’. Na nastup treba doć’ uredan, ispeglan, po mogućnosti – obrijan.

Vrijeme na putu, obzirom da je to danas cijeli dan kratimo gledajući i filmove. Kombi je super opremljen. Usput dogovaramo i detalje oko turneje po RH koja nas čeka po povratku kući: Rijeka, Zagreb, Osijek, Makarska, Koprivnica…pomalo se slažu datumi i mjesta. Malo smo na tabletima, Ipadima, laptopima a malo gledamo tv. Koliko se svit prominija zadnjih 5 godina!?

Na putu prema Torontu prolazimo kroz sveamerički grad Buffalo. Sve američki jer se u njemu ponajviše drži do jednakosti i integracija sa domicilnim stanovnicima – Indijancima. Ulaz u grad je spektakularan. Brza cesta na vijaduktima kroz centar grada. Najljepše grade, crkve i veliki neboderi su tu odmah oko vas. Rijeka Nijagara je zamrznuta. Mislim da ja ovo prvi put da vidim zamrznutu rijeku. Pogotovo ovako veliku. Nije to neki potočić (i zeko). Buffalo obično obara negativne rekorde u temperaturi.

Stoga ni put ne prolazi bez problema. Svaka od tekućina koju smo uzeli za pranje stakala ledi. Često stajemo i nije nam baš lako. Svako malo izaći iz auta, prati stakla, propuhivati dizne od šprica za pranje stakala. Nastavljamo prema slapovima Nijagare. Nije baš neko vrijeme ni sezona za razgledavanje. Puca srce od hladnoće, a opet kako doć pred ovu znamenitost a ne pogledat je. Kratko fotografiranje i bijeg u kombi. Nije ovo vrime ni za pingvine.

Na kanadskoj granici temeljito nas pregledavaju, pitaju gdje pjevamo, tko smo i što smo. Kad smo im rekli da pjevamo u Living art areni, lipo su se začudili. Tko ste vi? Pa to je super dvorana. Mislim da ih je malo začudilo to što se vozikamo u kombiju, odjeveni ko „no name“ likovi.

U Torontu je – 20 u trenutku našeg dolaska, a „real feel“ je – 28. Boli me svaki udisaj. Boce s vodom u kombiju su zaleđene, a stakla zasuta ledom koji je nastao od izdaha ljudi u kombiju tijekom vožnje. Kreditnim karticama gratamo led sa stakala ne bi li u vožnji mogli razgledati. Gledamo veliko jezero Ontario… veće je nego naše more. Na prilazu gradu jedna zanimljivost. Posebno su razdvojene trake  za vozila u kojima je samo jedna osoba i za one u kojima se vozi više osoba. Mi imamo prioritet i naša traka ide brzo. Gledamo sa strane kolone auta u kojima je samo jedan vozač. Smijemo se i onako komentiramo: „koje budale…moš’ mislit šta bi u nas to tako funkcioniralo!?“

U hotelu nas dočekuju sa skepsom. Prije ulaska u sobu treba provuć karticu, za slučaj dodatnih troškova. Jedan član klape iz čiste obijesti, šale… daje karticu od Konzuma. Prijava mu uspijeva i mi umiremo od smija. Živila anarhija!!! Po ulasku u sobu diram prekidač za svjetlo i po ko zna koji put u ovoj Americi gdje je sve na 110 V trese me struja. Izgovorija sam se onih par najslađih beštimji… koliko me je puta samo drmnila struja. Živija naš dobri HEP!

Izlazimo vanka zapalit duvan, malo je popustila hladnoća…samo je – 15. Čini se puno ugodnije, pa i mi komentiramo kako smo se već aklimatizirali. Šta će tek bit kad se vratimo doma na 30 stupnjeva veću temperaturu? Oćemo li usrid zime ić u kupaće gaćice i šlape po gradu? Mi koji živimo na Mediteranu nismo navikli na ove ekstreme. Mislim da je inače kod nas život najugodniji i najmanje opasan po čovika. Osim umjerene klime, za razliku od sličnih klimatskih područja na ovoj zemlji kod nas nema krokodila, tigrova, kobri, pirana, škorpiona, anakondi, otrovnih biljaka, gerile…

Na koncertu u Torontu, zapravo Mississaugi (a to je jedan od 3 grada koji čine Toronto) dočekuje nas Tamburaški sastav Skitnice. Svi govore hrvatski iako između sebe govore engleski. Oni su prva generacija, tako kažu za one koji su prva generacija rođena u Kanadi. Njihovi roditelji su došli iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Sviraju na drukčiji način od Jerry-a Grchevicha i njegovog sastava. Jest da je Jerry virtuoz, klasa za sebe, a ovi dečki sviraju sličnije onome što smo mi navikli slušati. Nije to tako čudno, razloge različitostima je lako objasniti.

Tonske probe nam konačno prolaze bez većih problema i mi smo spremni, imamo dosta vremena u pauzi između Tonske i koncerta. I tada…osmijeh na lice…ukazuju se karte za Briškulu i trešetu, omiljene Triestine i igra može početi. Naravno ne bez uloga. Tek toliko da se može platit piće iz automata koji je pored nas. Taman tada ulazi naš veleposlanik u Kanadi ipak ne dolazi do diplomatskoj skandala zbog našeg sitnog uloga. Razgovaramo se o dnevno političkim temama na hrvatskoj sceni. Veleposlanik je dobro informiran, prati stanje i u našem kraju. Jako je ugodan. Prekidamo razgovor jer smo uhvatili stream, radio prijenos na radiju. Navijamo za naše. Guštamo od sriće, razbijamo rivale Francuze. Ali i kukamo…pa di baš sad ne možemo gledat utakmicu kad bušimo Omeyera!?

U zadnji tren saznajemo, tek pola sata prije koncerta, da će isti biti emitiran live preko Interneta. Već je ponoć…i šaljemo informacije o tome na našu Facebook stranicu. Tijekom večeri dobivamo podatak da čak 600 ljudi prati naš koncert preko Interneta. Počašćeni smo tom informacijom. Na koncertu guštamo, dvorana je prelijepa, publika izvrsna. Došlo je puno naših ljudi. Gledamo njihova lica i kako reagiraju na pismu. Naša je emigracija uglavnom vezana za kontinentalnu glazbu, tamburice. A od dalmatinske glazbe slušaju šlagere i nekakav fešta miks. Mi smo ovdje došli pjevati tradicijsku glazbu, prezentirati našu baštinu, ali u ovom slučaju je zadatak otvoriti oči i uši i našim ljudima. Jednako tako kako se klapska glazba prezentirala kod nas, kako ju je trebalo ponuditi i servirati ljudima, da se upoznaju s našim folklorom, tako se i sada događa u dvorani „Living art“. Nakon koncerta primamo pohvale od ljudi, potpisujemo brojne cd-ove i plakate. Interes je ogroman, ali i poriv ljudi da iskažu svoje oduševljene. Komentari se svode na to: nismo nikad ovo slušali, nismo se susreli s klapskom pismom, svaka čast, oduševljeni smo. Naš komentar iz kombija: To je to. Mission accomplished!

Kanada je skupa. Skuplja od USA-a. Naš pokušaj da odemo na pristojnu večeru završio je tužno i porazno: Juha, glavno jelo i jedno piće…u prosjeku 45 dolara. Stvarno previše za naš standard. Vraćamo se u lance brze prehrane, a neki od nas su izabrali i drugi put. Najpametniji se pokaza naš član Jozo Delaš. On je ponovno otiša u Wallmart ( ili kako ga mi od milja zovemo Kerum) i nakupova sebi kruva, mortadele, mesnog, sira, soka, voća… i otvorio Krčmu „kod Joze“. Napravio je svoj performance, dasku za peglanje preobrazio u šank-štand za posluživanje. Umiremo od smija i doslovno se bacamo po podu. Snimamo virtualni intervju o poduzetničkom uspjehu naših emigranata u Kanadi. Ali šalu na stranu. Vidim ja po Jozi i njegovom cimeru Ediju da su zadovoljni i siti. Mi ostali još uvik imamo volje eksperimentirati s lancima brze prehrane. Danas je na redu arapska spiza. Zaključak nakon obida… nije Sulejmanu bilo loše.

Nakon koncerta organizator nas vodi u restoran Croatia. A tamo je naša tiha patnja: goveđa juha. Dodaj malo soli i puno papra…i srči. Mir, tišina i spokoj. JUHA. U restoranu ima i naših pivi. Ajmo meznit jednu nema veze šta je skuplja od Kanadske. I na kraju večere…realnost u smislu običaja u tuđini. Konobar nam donosi račun. Svakome posebno i za svako piće posebno… Ke porka mizerija!!!

Eto nas jutros na putu za Chicago. Jutros je -25. Samo nas je troje izašlo vanka zapalit duvan uz kavu.

Uz opće zaprepaštenje iz samih Kanađana. Ne znaju oni s kojim beštijama imaju posla ;-)

Pozdravljaju vas:

Ed, John, Jack, Al, Peter, Jervoye, Andrew i Dean , klavirist: Anthony i maestro Vincent

;-)

Cleveland - Gdje smo to mi!?

April 18, 2013

21 01 2013 - Etapa 3 – Cleveland.

Nakon koncerta u Pittsburgu krećemo odmah ujutro za Cleveland. Isti dan je koncert. Po putu počinje zimsko vrime. Kontinentalno, ladno, snježno sve ono što mi nismo navikli. Istina… lani smo to doživili prvi put otkad pamtim u svom rodnom kraju, Dalmaciji. Obzirom na zadatke koji nas čekaju, ne veselimo se zimskim radostima, ali gledamo zavidno…da smo sad negdi na odmoru…valjali bi se ka mala dica. Cleveland nad dočekuje u snijegu, vani je -10. A opet…treba poć vanka nešto pojest. Gledamo oko sebe nigdi nikakvog dućana trgovačkog centra… ljubazni gospodin iz apoteke u koju smo svratili po sirup za kašalj nam govori da nije ni čudo da ne vidimo trgovačke centre…oni su pod zemljom. Informacija zvuči sasvim logično. Odlazimo u centar i razgledavamo…sve je bolje nego da smo u sobi u hotelu. Nije dobro da se letargija, tromost uvuče u nas. Treba biti živ na bini. U centru bar možeš šetat, toplo je i nađe se koji komad robe, suvenir…a treba i jesti. Sve je puno restorana brzog tipa…teryaki piletina, hamburgeri, subway, …opet nigdi ništa žlicom… kad ono Sussy soup… juha… Jupiiii! Idemo pojest juhu…to je ono šta nam najviše nedostaje.

Tu smo se preporodili. Velik izbor gustih, krepkih juha…njam njam. Natukli smo se toga i svi otišli sritni. Kad je kasnije došla večera u backstage ( chicken nougets, pomfri…) nitko se nije za tim ni okrenija. Bolje je nekad bit gladan nego se trpat smećem.

Tonske probe prolaze jako nervozno. Glavni tonac, Amerikanac je jako nervozan, arogantan a i ne zna šta bi s nama. Nitko mu nesmi ništa reć jer je zaštićen ka medvid sindikalnim pravima. Razumimo mi potrebu da se radnici zaštite, ali ovo je otišlo u drugu krajnost. Svi su spori, lijeni…teško je završit tonsku probu, a već sam ranije pisao o njihovim zagarantiranim pauzama. Uvjeti na bini su pravo razočarenje. Imamo samo 2 monitora za klapu i to jako loša, tamburaški sastav nema svoj monitor. Oni ne čuju klavir klapu jer nemaju monitor, mi ne čujemo njih u monitore nego preko pozornice, klavirist ne čuje njih u monitor već samo preko cijele pozornice… bit će jako teško. Lako za prvi dio koncerta u kojem pjevamo acapela i izvorne napjeve. To možemo i bez monitora i bez zvučnika ako treba. Vokalno smo potentni dovoljno i u formi. Ali ovo ostalo… nema nego stisnit zube i pomoć se dugogodišnjim iskustvom, prekaljenošću.

Na početku koncerta iznenađenje. Došla nas je pozdraviti i predstaviti američkoj publici TAJČI. Legendarna Tajči. Nije joj bilo teško voziti 4 sata od mjesta gdje živi do Clevelanda. Iako Zagorka, rekla je da ju zanima ono šta radimo. Toplim riječima predstavila je naš rad američkoj publici, spomenila da se stari jezik, kojim se više praktički i ne govori čuva kroz klapske pisme. Jako koncizno i vedro uputila nas je u koncert. Dalje je bilo sve na nama. Ostatak koncerta ista priča. Nema popusta, nema šarmiranja…samo pismom se može kupiti publika. Na kraju koncerta, kad nam je ponestalo dogovorenih pjesama za bis. Improvizirali smo. Tonka – Rajka Dujmića u obradi našeg maestra Vinka Didovića. Pjesma s kojom smo lani osvojili Grand prix na festivalu Večeri dalmatinske pisme u Kaštelima. Tom pjesmom za kraj, osvojili smo i publiku do kraja.

Nakon koncerta, više nego nakon prethodnih koncerata bilo je susreta s ljudima. Neki od njih posjetili su Dalmaciju turistički, susreli su se s klapskom pismom kao dijelom turističke ponude. Taj zvuk privukao ih je da dođu koncert. Podijelili su svoje zadovoljstvo s onim što su čuli od nas. Nadam se da će opet doći na koncert…kad iza nas dođu i druge klape. To i jest naš zadatak – pripremiti put.

Pozdravljaju vas:

Ed, John, Jack, Al, Peter, Jervoye, Andrew i Dean , klavirist: Anthony i maestro Vincent

;-)

Pittsburg - izvještaj

April 18, 2013

19.01. Dan nakon koncerta u New Yorku

Dojmovi se pomalo slažu u glavi. Razgovaram s Kumom  - cimerom, Dinom o tome kako je on sve to proživija. Kao i uvik jedan drugome oponiramo i dajemo širinu pogleda na stvari, a na kraju se uvik lako složimo. Zadovoljni smo…kako ne bi bili. Reakcije na koncert stižu na mailove, fejs, portale, poruke…slike… prepuni smo informacija sa svih strana. SUPER!!!

Vrijeme prije polaska koristimo za zadnje posliće u New York-u. Svako od nas ima neki svoj popis:

Baletanke za kćer, tablet za svoj gušt, vožnja podzemnom…bez nekog smislenog cilja…čisto radi doživljaja. Okupljanje je u 12 i polazak za Pittsburg kreće SAD! Usput prolazimo kroz grad, onako po komodu i ne baš najkraćim putem… Ground Zero (rade se novi WTC), Chinatown, New Jersey…idemo. Čeka nas dugi put…autoceste… duge i razasute. Vozi nas Željko Sardelić…inače Blaćanin ali na radu i trajnom boravku u USA. On će biti naš vozač i pratitelj. Inače se ne bavi s time ali ovo je odlučija za svoj „čeif“ uzeja godišnji i ide on s Klapom Cambi na turneju. Super. Naš čovik ide s nama i imamo se o čemu razgovarat…kako ide život, školovanje, integracija obitelji i dice u USA, kako dicu uči hrvatski, kako plaća školu, fakultet, režije, auta… pomalo se slaži dojmovi od kupovnoj moći Amerikanaca, o toma koliko je potrošač zaštićen…imamo miljon pitanja  za njega, pošto je satnica likaru, radniku u Starbucksa, radniku na visinama (građevinar). Željko nam pruža sve informacije, a ujedno i naziva svoje doma na Korčuli i gušt ga je slušat na dijalektu.

Po autocesti kamioni, kamioni…. Koliko li se samo toga triba prevesti po kontinentu. Gledamo te kamiona i komentiramo koliko su nam ostali u očima kao dici… velika američka auta. Po autocesti ima jako mnogo policije, tko god pređe brzinu…HAPS! NE NE… to se nesmi. U tome su jako rigorozni.

Po putu stajemo 2-3 puta. I to je doživljaj po sebi, američki restorani uz put. Jest da je sve to već viđeno na TV i da je pomalo klišej, ali zanimljivo je kao stvari funkcioniraju. Svugdje na svakom koraku u USA ima nešto za jest i svugdje je gužva. Danas smo se odlučili jesti u Wendy’s-a lanac kao što je Burger king ili Mac.  Zaključujemo da je Wendy’s najbolji. Eto preporuke za sljedeće klapaše… ;-)

Ali šalu na stranu…već nam fali jest nešto žlicom. Mila majko.. daje izist šta gulaša, kupusa, teletine s bižima…a kamoli ribe i blitve. Vidim ja da se ljudi mršte… već nam je dosta sendviča, steak, burger…kineske. Lipa naša spiza.

Nakon 8 sati vožnje dolazimo u Pittsburg. Lipo i mirno je. Nije to New York. Grad je neusporedivo manji, simpatičniji… na prvi pogled. Obzirom da je ovdi puno ljudi hrvatskog porijekla…na neki način se to po gradu i vidi. Smijemo se… vidi ovoga… ovi bi moga bit neki od Imotske race…ovi je Slavonac… interni humor naravno.  Idemo na piće… odmah preko puta teatra gdje sutra pjevamo. Izvidnica. Kratko piće…i povratak u hotel. Ujutro pred koncert ćemo malo prošetat, razgledat…odmor je važan za pivača. Bez sna nema dobrog pivanja.

20.01.2013

Ujutro… ko zombiji hodamo nas par ranoranioca u Starbucksa… kao i svi ostali Ameri. Prvo uzet gomilu kave i onda dalje. Ipak, za naše prilike oni se enormno i po cili dan nalivaju kavom. Nedilja ujutro u Pittsburgu je sablasna. Nigdi nikoga nismo vidili do 11 uri. Mir božji i prazne ulice. A oni koji su budni…bit ću išli s obiteljima u trgovačke centre. Sve mi se čini da je tako i kod nas došlo. Puste su kale, pust je grad…a puni su nam trgovački centri. A nema boljeg šoping centra od centra grada. Lipo prošetat vanka, obać’ dućane koji su svaki za sebe po nečem posebni u drukčiji… tu tu auto i globalizacija…  živija naš stari način života!!!

Pitsburg je izabran kao koncertni grad radi susreta s hrvatskom emigracijom. Nekad je to bio drugi najveći grad u svitu po broju Hrvata. Manje od Zagreba ali više od Splita. Ipak, ovdje je riječ o čistom brojanju krvnih zrnaca. Danas je hrvatska zajednica u Pittburgu razbijena. Od 14 nekadašnjih crkava sada su aktivne samo 2. Mise su na engleskom jeziku. Ljudi i to samo neki znaju tek par izraza: dobra večer, živjeli… ali s radošću to izgovaraju. S druge strane tradicijska glazba koja im je ostala u uhu nije klapska već glazba tamburica. Tako je to inače u inozemstvu. Klapska glazba je ipak komornija i teže pronalazi put na zabavama zajednice iseljenika. Utoliko je naš posao na koncertu teži. Znamo da ćemo ljude šokirati s početkom koncerta. Ali to smo mi, to je naše glazbeno blago.

Na početku koncerta pozdravio nas je ispred Hrvatske bratske zajednice Pittsburg-a njen predsjednik: XXXXX. U početku se osjetila rezerviranost publike i njen prvi susret s nepoznatim zvukom. Mi smo pak koncert odradili bez ijedne riječi prema publike. Htjeli smo se nametnuti pismom. Malo po malo gradili smo svoj kredit prema publici i kako je koncert išao kraju bili smo sve češće pozvani na naklon nakon uspješnijih izvedbi pjesama. Na kraju smo ipak doživjeli standing ovation. Bolje od toga ne možeš. U svako, glazbenom žanru kod bilo koje publike to znači respekt. Zadovoljni smo. Idemo leć…sutra smo na putu za Cleveland. Novi koncert. Dan za dan. Možemo mi to!

New York - 2 dio - KONCERT

April 18, 2013

18. 01. 2013.

Dan „D“

Već sam pisao o jutarnjem ustajanju, nervoza…kašalj. Sve smo kao smireni… nema svađa, onog sitnog karanja, ronjanja, pribotunavanja…vladao je čudan mir i čudesan razum kod svih.

Pa di baš danas kad je koncert ujutro nemamo mira, valja poć na snimanje s HTV-om!? To se tako dogodi. Ali opet, nemate baš puno prilika u životu snimati reportažu iz New Yorka. Izašli smo jedan po jedan o svom poslu po kavu… smijemo se jedni drugima kad se sretnemo po gradu. Ko Ameri šetamo s papirnatim čašama punih kave… Vanka lagano pršti snig, ali nije duga vika. Valja poć na centar Time Square-a. Tu je snimanje. Jedna reportaža za dnevnik, jedna za emisiju Lijepom našom. U našoj odsutnosti u Kaštelima se snima nova epizoda dugovječnog serijala LIJEPOM NAŠOM… kakva bi to emisija iz Kaštela bila bez nas… Snašli smo se i otpivali pozdravnu pismu „DOĐI U KAŠTELA“. Kratko druženje s novinarkom Glorije, HTV-a (Brankom Slavicom) i hitan povratak u sobi. Promrzli smo do bola… zabrinuti smo. Hitno svi u krevet, odmor i idemo… u dvoranu.

Dvorana je onako starinski američka, solidno i bogati opremljena ali demode. Stvari malo kasne jer su tehničari i tonci koji nam sastavljaju stage užasno spori i tromi. Ne nerviraju se zato što kasne. S druge strane nije to ni čudo jer im zbog sindikalnih radnih prava nesmi reć ni rič. Nakon obilatog kašnjenja, krećemo s probom. Naravno nesporazumi – nepoznavanje zvuka klapa i dosta muke probavanja…moj Bože… oćemo li se opet izderat prid neki važni koncert. Jedino šta želim je da imamo normalne uvjete za pivanje, da možemo dati sebe…u pola tonske probe ŠOK!!! Prekid rada. Radnici temeljem zakona imaju pravo i obvezu na pauzu u trajanju od uru vrimena. WFT!? TO znači da ćemo prije ulaska publike u dvoranu imati samo 20 minuta  za dovršiti probu…AJME MAJKO… Opet će bit strka i frka. ;-)

Dovršavamo tonsku probu… doslovno do zadnje minute…koliko možemo. Idemo se prisvuć u garderobu. U Garderobi su svi zidovi izlipljeni slikama ljudi koji su tu gostovali. Koji su sve likovi ovdje bili… Razgledamo garderobu…ka mali muzej. Ali nema baš puno vrimena, idemo se prisvuć i u VATRU. Netom prije izlaska direktor UNESCA dolazi do nas i jako srdačno hrabri svih, iskazuje svoj interes za ono što klape pivaju. Dosta je informiran o našoj klapi. Pravi gospodin.

IDEMO…. KONCERT POČINJE. Nakon snimke na video zidu u kojoj pokojni mestro LJUBO STIPIŠIĆ recitira DALMATINU krećemo. Zadovoljni smo pivanjem, muziciramo, kontrola na pozornici je dobra…može se „živit“. U nekim pismama više u nekim manje guštam… negdi se leti a negdi strepi. Ali publika nas pozdravlja nakon svake pisme. Sviđa im se ono što čuju. Jednako tako i mi smo sve slobodniji i sigurniji…rastu tenzije i ekspresija koncerta. Prvi dio koncerta, koji je bio posvećen izvornoj tradicijskoj pismi završavamo nakon uru vrimena, u punoj snazi. RUSULICA. Publika luduje. Izlazimo s bine i kratki gucaj vode. 3 minute za uhvatit dah. I krećemo. Bend je na bini. Krećemo s našim modernim pismama…tek tada vidimo da je pola dvorane naš svit. Ljudi su na nogama, a mi ko na krilima. Trio koji nas pravi je ludilo. Baš guštamo…nekako gledamo na to da će sad bit lako. Nosit će nas do kraja koncerta naša publika. Tada se opuštamo a i meni prolazi kroz glavu… EJ…PA MI PIVAMO U NEW YORKU!!! Smijem se sam u sebi. Smišno je to. Nemamo mi klapaši mentalni skloz Estradnih zvijezda. Sve ovo što smo napravili došlo je nekako prirodno, samo po sebi…

U zadnjoj četvrtini koncert pridružuje nam se JERRY GRCHEVICH, jedan od najboljih glazbenika na tamburi u svijetu, sa svojim tamburaškim sastavom. Suradnja je bila odlična i trijumfirali smo do kraja prema hrvatskoj publici ali i amerima je to bilo interesantno. Novi zvuk, nove melodije. Nakon 2 sata koncerta, „o kolpa“ šta se reče… imali smo snage za još 3 bisa. Dobro smo ih spakirali i otišli zadovoljni s bine. Neki hitno zapali duvan, neki sist i doć sebi.- Velika su pražnjenja na ovakvim koncertima. Malo će to ko razumit. Ljudi misle da je pivat tek tako… budemo mi mokri ko krpe, a nekad i pomalo autistični…dok dođemo sebi. Tako za nas izgleda gala koncert… DO POSLJEDNJEG DAHA!

Nakon koncerta posao – susreti i druženje s ambasadorima i visokim uzvanicima. Svečani domjenak i razmjena dojmova. Nakon toga bježimo…u Astoriju, dio New Yorka. Kafić Scorpion. Hrvatski kafić. Kad smo ušli unutra euforija i pljesak od par minuta. Čestitanje… ko da su došli kraljevi svita… Ajmo se sad malo opustit i popit koju. U ZDRAVLJE!!!

Prvo javljanje iz Amerike: NEW YORK 1 - dio

April 18, 2013

Presjedanje u Londonu je bilo kritično zbog kašnjenja aviona u Zagrebu.

Jedva, ali doslovno, jedva smo se ukrcali. UK kontrola nas je svukla do gola, nas par. Naravno ništa nisu našli, ništa nisu napravili, osim ukrali i ono malo vremena koje smo imali za transfer između terminala. Put do USA mi se učinio dug. Kratili smo vrijeme lagano pijuckaući i smijulili se. Radili jedni drugima spačke, podvale, foto montaže, uvaljivali lažne priče i informacije - dječja posla. Tako i treba.

Po dolasku u USA prvi problemi. Tri člana klape nisu dobila prtljagu. Ali nisu bili tužni… dobili su 150 USD odšteta…za početak. Smijali smo se…kako je u USA lako zaraditi na gluposti.

Smjestili su nas u hotel Wellington na Manhatnu, 4 bloka od Time Squarea. Iste večeri smo prošetali, popili piće, nešto pojeli i vratili se leći. Ipak je vremenska razlika, plus dugi put od NEW YORK učinila je svoje.

Ujutro je bilo individualno razgledavanje, prvi shopping, kupnja SIM kartica, prehrana… razno. Nismo se kao klapa okupili do 5 sati popodne kada je trebalo poći na prvu tonsku probu.

Ona je održana u podrumu Hrvatske bratske zajednice, ispod crkve Sv. Nikole Tavelića. Tu smo se sastali s producentima, tamburaškim sastavom Jerry Grchevicha, i bendom. Probe su bile duge, ali sažete, profesionalne. Nakon probi spavanje i evo nas. Danas je koncert. Lagana jutarnja nervoza.

Sutra je pokret za Pittsburg. Nema se puno vremena, sutra jedva da stignemo kupiti suvenira i razglednice. I to samo oni koje se ranije probude. Prekrstiti ću se večeras prije koncerta. Da sve prođe ok, da mi budemo ono što jesmo. Ako budem zadovoljan s nama samima, bit će mi lakše.

Ne bih volio ni da nam plješću a da mi svoje nismo otpjevali. Nakon koncerta je veliki prijem. Počašćeni smo dolaskom velikog broja ambasadora kao i glavnog direktora UNESCA. Mislim da nismo imali dosad priliku biti glavne zvijezde na ovako visokoj razini. Na neki način svjetska krema. Tko se tome mogao nadati kad smo se počeli baviti klapskim pjevanjem. Ušli smo u sve to radi pjesme, druženja iz strasti prema emociji koju ova pjesma nosi.

Kad sve zbrojim…dobio sam puno više uzbuđenja, putovanja i nagrada nego što sam mogao maštati. Možda baš zato jer nismo bili opterećeni s time. Mi samo pjevamo, a po putu se glupiramo. Toliko za naše prvo javljanje. Držite nam fige!